Клупски шампион Европе и света

 

Стварање тима

Планови везани за европске успехе Звезде и њено јачање у Европи почели су да се спроводе средином 1980-тих година.[15] Звезда је до тада играла солидно против иностраних тимова. Играчи који су чинили први тим су били из омладинског тима или су довођени из мањих клубова у земљи. Тадашњи руководећи људи клуба Драган Џајић и Владимир Цветковић донели су одлуку да треба доводити најјаче играче на домаћем нивоу. Тиме би Црвена звезда могла да парира најјачим европским тимовима и да буде кандидат за европске трофеје.

Први јачи играчи који су доведени у Звезду су били Борислав Цветковић и Миливој Брачун из Динама, а из нишког Радничког дошао је Драган Стојковић Пикси (лето 1986. године).[15] Године 1987. у Црвену звезду стижу Драгиша Бинић и Роберт Просинечки.[15] Дејан Савићевић и Дарко Панчев долазе 1988. године.[15] Белодедић се прикључује клубу из румунске Стеауе 1989. године али право наступа стиче тек у пролеће 1990.[15]

У сезони (1988/1989) Црвена звезда је играла против италијанског Милана (који је те сезоне постао европски првак), где су обе утакмице завршене нерешеним резултатом 1-1 а Милан је прошао на пенале.[16] У домаћем првенству шампион је постала новосадска Војводина. Тако је Црвена звезда у сезони 1989/1990 играла у Купу УЕФА где је трећем колу испала од Келна укупним резултатом 3-2.[17]

Лета 1990. године Драгослава Шекуларца дотадашњег тренера који је освојио титулу државног првака мења Љупко Петровић.[18] Тиму се поново прикључује и Владимир Југовић који је до тада био на позајмици у Раду. Међутим Звезду напушта њен дотадашњи капитен Драган Стојковић који одлази у Олимпик из Марсеја,[19] тима са којим ће Звезда играти у финалу КЕШ-а наредне године.

Сезона 1990/91

Црвена звезда је у поход на Куп европских шампиона кренула са великим амбицијама. У претходних четрнаест година редовно је играла у Европи и на пролеће.[20] У то време била је један од најбољих тимова из источне Европе.

У Купу шампиона те сезоне најјачи тимови су били Бајерн Минхен, Реал Мадрид и Милан. У првом колу Црвена звезда је добила швајцарски тим Грасхоперс[21], који је био предвођен Отмаром Хицфелдом (освојио Лигу шампиона са Борусијом Дортмунд (1997.) и Бајерном (2001.)). У првом мечу на београдској Маракани било је 1:1 (Петер Кецле- Драгиша Бинић).[20] У другом мечу у Цириху Црвена звезда је убедљиво победила са 1-4 (Кецле- Просинечки (2 гола), Панчев, Радиновић).[20] У следећем двомемечу Црвена звезда је играла против шкотског тима Глазгов Ренџерс.[22] У првом дуелу било је 3-0 за Звезду (Браун аутогол, Роберт Просинечки, Дарко Панчев).[20] У другом мечу на стадиону Стадион Ајброкс било је 1-1 (Меккоист- Панчев)[20] тако да је Црвена звезда прошла даље и поново дочекала пролеће у Европи. Тада је у четвртфиналу извучен тим из источне Немаке, Динамо Дрезден.[23] Први меч се опет играо у Београду и Звезда га је добила са 3-0 (Просинечки, Бинић, Савићевић).[20] У другом мечу дошло је до инцидента који су изазвали навијачи домаћег тима тако да је УЕФА регистовала тај меч са 3-0[20] у Звездину корист и тако се српски клуб пласирао у полуфинале. До прекида Звезда је водила са 1-2 (Гичов- Савићевић, Панчев).[20] У полуфиналу извучен је Бајерн Минхен а у другој утакмици су играли Олимпик Марсеј и Спартак Москва.[24] У првом мечу који је игран на Олимпијском стадиону у Минхену било је 1-2 за Црвену звезду (Волфарт- Панчев, Савићевић).[20] Друга утакмица на Маракани остаће упамћена као један од најнеизвесних дуела које је Звезда одиграла на свом стадиону. Резултат је на крају био 2-2 (Михајловић, Аугенталер (аутогол) - Аугенталер, Бендер).[20]

Бари

Највећи успех Црвене звезде је везан за 1991. када је 29. маја у италијанској луци Бари постала први клуб из Југославије (тадашње СФРЈ) који је освојио наслов првака старог континента.[25] Утакмица је играна на тада новом Стадиону Свети Никола који је изграђен за потребе Светског првенства у фудбалу које је одржано 1990. године.

Након победе над Бајерном из Минхена, тим се у потпуности окренуо утакмици финала коју је Звезда играла против Француског шампиона Олимпика из Марсеја. Екипа је отпутовала у Италију недељу дана пре меча. Ово је омогућило да се тим спреми у миру и тишини.[26] Од саме утакмице се очекивало да ће бити офанзивна зато што је Звезда за дотадашњих 8 утакмица дала 18 голова а Марсеј је постигао 20 голова на истом броју мечева.[26] Међутим тренери оба тима су се одлучили за дефанзивну тактику.

Регуларни део меча завршен је резултатом 0:0. Затим су се играли продужеци где такође није било голова. Потом се приступило пеналима. За Црвену звезду шутирало пет играча и сви су погодили мрежу (Роберт Просинечки, Драгиша Бинић, Миодраг Белодедић, Синиша Михајловић и Дарко Панчев[27]). За француски тим је шутирало четири играча [28] (Мануел Аморос-промашио пенал, Бернар Казони, Жан-Пјер Папен, Карлос Мозер). Црвена звезда је победила са 5:3 после бољег извођења једанестераца.[26] То је значило да је заједно са румунском Стеауом постала једини тим из источне Европе који је до данас освојио ово такмичење.

Токио  

Црвена звезда је 8. децембра исте године на Националном стадиону у Токију победила чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3-0 и постала клупски првак света. Након успеха у Барију тим је напустио значајан број играча (Бинић, Маровић, Просинечки, Шабанаџовић, Стојановић) као и тренер Љупко Петровић. Међутим Црвена звезда је још увек имала завидан играчки кадар. Црвена звезда је друго полувреме играла без Дејана Савићевића који је искључен у 43 минуту. Иако ослабљена, Звезда је забележила убедљиву победу од 3-0. Голове су постигли Владимир Југовић. два (19 и 59 минут) и Дарко Панчев (72 минут).

Црвена звезда је играла у саставу: Милојевић, Радиновић, Најдоски, Стошић, Васиљевић, Југовић, Белодедић, Ратковић, Панчев, Михајловић, Савићевић. Тренер је био Владица Поповић.[29]

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A4%D0%9A_%D0%A6%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0

Педесете - прва ера доминације

Након прве четири сезоне без иједног освојеног трофеја, Црвена звезда је освојила Куп Југославије 1948. победом од 3:0 у финалу над Партизаном. Тај успех је поновљен и у наредне две године, победама у финалима прво над Нашим крилима (3:2), а затим и над загребачким Динамом (3:0). Низ великог успеха је настављен и 1951. када је клуб по први пут постао првак Југославије. Иако се на само три кола пред крај првенства чинило да је првенство решено јер је Динамо имао пет бодова више у односу на Звезду, а тада су се за победу добијала два бода. Прво је Звезда искористила пораз Загрепчана од Сарајева, а затим их је и међусобном дуелу савладала. На тај начин им је пред последње коло пришла на само бод заостатка. У том последњем колу БСК је успео да Динаму узме бод, а Црвена звезда је успела да добије Партизан са 2:0. О титули првака је одлучила боља гол-разлика која је била на страни Звезде. Црвена звезда је наредну титулу освојила у сезони 1952/53., али су се праве промене у клубу догодиле средином те деценије. Тада је на место председника клуба дошао Душан Благојевић, Слободан Ћосић је постао генерални секретар, а на месту техничког директора се нашао Аца Обрадовић, познатији под надимком „Доктор О“.

Они су створили генерацију играча која је пет година доминирала домаћим првенством и која је остварила значајне резултате и на међународној сцени. У Европа купу I, ова генерација је успела да стигне до полуфинала у сезони 1956/57. Након тога је освојен и Дунавски куп 1958. Тим у коме су играли фудбалери као што су Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац, освојили су четири титуле првака и два Купа, и при томе ни у једној од тих пет сезоне нису остали без трофеја.

Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу веома брзо донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси Црвене звезде.

http://sr.wikipedia.org/sr/ФК_Црвена_звезда

Настанак

Док је Други светски рат још увек трајао, у ослобођеним деловима земље извршена је целокупна реорганизација спортског живота. Велики број предратних клубова је престао да постоји, те су уместо њих оснивани нови. Један од најпознатијих фудбалских клубова који је тада угашен била је београдска Југославија.


Током фебруара 1945. године омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, почели су припреме за оснивачку скупштину једног омладинског фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција.[8] У духу тог времена носило је назив Омладинско–фискултурно друштво (ОФД) које је 4. марта прерасло у Црвену звезду.[8][9] Иницијатива за оснивање спортског друштва потекла је од Зорана Жујовића, Слободана Ћосића, Љубиша Секулића, Слободана Пенезића Крцуна и Душана Богдановича, а међу оснивачима су још били и Небојша Поповић, Светозар Глигорић, Мира Петровић и Милован Ћирић. Новооснованом клубу су тада припали стадион,[10] пратећи објекти и велики број играча фудбалског клуба Југославија, а касније је преузета и црвено-бела боја дресова. Без обзира на све то Црвена звезда се сматра посебним клубом, а не наследником Југославије. Тим је добио име после дуге расправе између тадашњих потпредседника спортског друштва Слободана Ћосића и Зорана Жујовића.[8][11] После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је Жујовић спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда - нека буде црвена.“[12] Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној подлози дреса. Прво руководство клуба су чинили Ђорђе Паљић који је био председник, Зоран Жујовић и Слободан Ћосић који су обављали функције потпредседника, Љубиша Секулић је био секретар, економ Предраг Ђајић, а вођа фудбалске секције је био Коста Томашевић.


Прва утакмица је одиграна против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а. Звезда је добила тај меч са 3-2, а стрелац првог гола је био Коста Томашевић.[8][9][13] Утакмица је одиграна на стадиону „Авала“ (бивша Југославија) пред око 3000 гледалаца.[14] Седам дана касније Звезда је играла против играча британске армије и победила са 12:0.


Током 1945. године клуб је одиграо око 36 мечева. Црвена звезда је забележила победе у 30 мечева, играла нерешено 5 и изгубила један меч од Румуније у Темишвару 23. септембра 1945. године.

http://sr.wikipedia.org/sr/ФК_Црвена_звезда

ФК Црвена звезда

Фудбалски клуб Црвена звезда је српски фудбалски клуб из Београда.

Црвена звезда је најуспешнији фудбалски клуб у Србији по броју освојених шампионата (25)[2] и купова (24). Највећи успех постигнут је 1991. године када осваја Куп европских шампиона у Барију, Италија и Интерконтинентални куп у Токију, Јапан исте године.

Према недавној (фебруар 2008) анкети Звезда је најпопуларнији клуб у Србији где има подршку 48,2% популације У Београду такође највећи број људи навија за Звезду или 41 %.

Од 2011. године Црвена звезда има и свој женски клуб.

Фудбалски клуб Црвена звезда основан је 4. марта 1945 године, на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Првобитно месец дана раније, дакле у фебруару исте године основано је ново омладинско фискултурно друштво које је брзо прерасло у спортски колектив и добило име Црвена звезда. Прву утакмицу наш клуб одиграо је против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а и победио са 3:2, а стрелац првог гола био је Коста Томашевић. Током прве, оснивачке године одиграли смо укупно 36 мечева, забележили 30 победа, нерешено је било пет пута, а једини пораз доживљен је у Темишвару против Румуније.

На први трофеј чекали смо до 1948. године када је освојен први од 23 Купа, а у финалу са убедљивих 3:0 побеђен је Партизан. Следи период константног освајања одличја и после три пехара у најмасовнијем такмичењу 1951. године у незабележеној трилер завршници првенства најтрофејнији српски клуб стиже и до наслова најбољег у шампионату. Сустигли смо предност загребачког Динама од пет бодова (тада се победа бодовала са два бода) у последња три кола, а одушевљени навијачи запалили су новине на стадиону и на раменима носили своје јунаке кроз Београд. У наредним деценијама Црвена звезда израста у гиганта светског формата, са препознатљивом брзом и ефикасном игром. Бројни стручњаци и спортски радници доприносили су успесима клуба, организација је подизана на виши ниво, изградили смо нови стадион...

Доминирали смо у националним такмичењима, и време је дошло да се оде степеник више, односно да сав уложени труд и рад добије своју потврду у виду неког континенталног трофеја. Прва велика прилика пропуштена је у финалу Купа Уефа 1979. године, када смо у финалу, након судијске неправде поражени од Борусије из Мехенгладбаха. Наредних скоро деценију ипо црвено-бели су били редован учесник евро-купова, побеђени су многи фудбалски џинови, а Црвена звезда захваљујући сјајним играма и врхунским велемајсторима у својим редовима постаје симбол источно-европског фудбала. 

Круна успеха на Маракану стигла је коначно 1991. године када Златна генерација српског клуба осваја Европу и свет. У финалу Купа европских шампиона побеђен је Олимпик из Марсеја, да би само неколико месеци касније у Токију, пехар намењен светском клупском прваку заблистао у трофејној сали стадиона "Црвена звезда".

Нажалост једна генерација младих и суперквалитетних играча услед грађанског рата на простору бивше Југославије није успела да се задржи на окупу, уследиле су спортске санкције према нашој земљи и забрана учешћа у међународним надметањима. Стање у клубу се често поистовећује с пуним правом са стањем у држави, јер још од оснивања судбину српског народа делио је и наш клуб. Прошли смо кроз веома турбулентан период у коме су руководство и играчи често мењани, квалитет фудбала је опао, али и у таквој ситуацији успели смо да освојимо завидан број трофеја у домаћим оквирима. Доласком бивших играча из Златне генерације на место председника и тренера, Владана Лукића и Роберта Просинечког, најављен је повратак на стазе успеха. Окренули смо се младим играчима из Србије који поседују велики потенцијал и нема сумње да ће уз навијаче који клуб френетично прате и бодре још од оснивања, Црвена звезда поново постати симбол лепршаве и ефикасне игре која ће нам у будућности верујемо донети много трофеја.

http://www.crvenazvezdafk.com/istorija.html

http://sr.wikipedia.org/sr/ФК_Црвена_звезда